Концепт у дефиницији АБЦ

Порука је средишњи објекат било које врсте комуникација успостављен између две странке, предајник и пријемник. Иако се идеја поруке углавном односи на писане поруке, у данашње време разноликост порука и стилова могућности комуникације су сигурно бесконачне и чине појединце способним за одржавање контакта са другим људима разни начини.

Да би је технички дефинисао, порука је скуп информативних елемената које пошиљалац шаље особи која ће испунити функцију примаоца. Тада се само поруком комуникативни феномен може генерисати од ако иначе људи својим једноставним постојањем не би нужно успостављали везу неки. Да би се комуникација одвијала на одговарајући начин, од виталне је важности да је обе стране препознају и разумеју Језик у којој је постављена порука. У том смислу, језик може бити не само језик, већ и симболи, знакови или гестови који се преносе.

До појаве писање, људско биће комуницирало је кроз једноставне поруке међу којима је говор несумњиво заузимао претежну улогу. После стварања првих облика писања, људско биће је успело да развије сложеније поруке које, према моћи остати у писаном медију, дозвољено да се испоручи широј публици, као и на непремостиве даљине веће. У

поклон, писана порука готово је престала да се користи у поређењу са другим комуникационим технологијама, међу којима су оне повезане са рад на рачунару стекли су важност.

С друге стране, такође можемо додати да су гестови, симбологија па чак и телесне поруке људско биће (и друге животиње) одувек користе комуницирати. Гести као што су загрљаји, пољупци, гестикулације лица, насилни покрети и други служе као врло експлицитне поруке о томе шта особа мисли или осећа ко жели нешто да саопшти.

Теме у поруци