Значај побуњеничке Патагоније 1974

Био је то раднички протест који је развијен у провинцији Санта Круз, између 1920. и 1921. године, а због жестоке репресије коју је влада наредила над њим, у то време у рукама радикалног Хиполита Иригојена, постао је најтрагичнији догађај везан за протесте аргентинских синдиката током процеса демократски.

Најкрвавији раднички штрајк аргентинске демократије у 20. веку

Позната и као Трагична Патагонија, јер се догодила у региону Патагоније, остављајући око три хиљаде радника као равнотежу, масакрирани од стране снага реда, савезне полиције и аргентинске војске, које су интервенисале да поврате ред и фабричке активности ухапшен.

Пад цена и потражње вуне убрзали су кризу у међуратном периоду

Криза је почела штрајком радника посвећених производњи вуне због несигурних услова рада и експлоатације којој су били изложени од стране послодаваца.

Завршетак Првог светског рата на то је озбиљно утицао индустрија која је била главни извозник вуне у Енглеску.

Оскудна потражња компликовала је профите трговаца, власника ранчева, али посебно вунари и сеоски радници који иначе највише страдају од дотеривања шефова који не желе да дају оставке Профитс.

Систематска експлоатација која је избила у рату између радника и безбедносних снага Нације

Радни дани којима су били подвргнути били су минимални, 16 сати, плаћени минималним зарадама због којих су трпели мизерне животне услове, а одмарали су се само недељом.

Наведено стање разбуктало је дух радника који су штрајком одлучили да протестују.

Председник земље у вежбање, Хиполито Иригоиен, под веома јаким унутрашњим и спољним притиском, наредио је снагама безбедности и гувернеру Национална територија Санта Круза, Еделмиро Кореа Фалкон, да спроведу брзо одвраћање и врате у рад штрајкачи.

Апсолутно одлучни и посвећени својој акцији, демонстранти су пружили отпор и реаговали, наравно са мање средстава, што је довело до масакра са хиљадама жртава међу радницима.

Радничке везе са анархијом и комунизмом

Демонстранти су припадали Аргентинској регионалној радничкој федерацији (ФОРА), рођеној 1901. године, која је имала значајан утицај до 1930-их.

Подигао је заставу анархо-комунизма, струје која је промовисала елиминацију државе, најамни рад, приватно власништво, и уместо тога предложио да радници поседују средства за производњу и да их деле.

У Санта Крузу, ФОРА је у то време имала филијалу у граду Рио Гаљегосу, коју је водио Антонио Сото, који је концентрисао и каналисао тужбе пред властима.

Одбијање да се чују тврдње додатно је нагласило драму

Међу захтевима које су тражили: више простора за одмор, не радити суботом, имати пакет од свеће, минимална плата од 100 пезоса, побољшање оброка хране и прихватање ФОРА као представника унија.

Сеоско друштво је одбило да изађе у сусрет захтевима и генерални штрајк је био чињеница.

На принуду коју су власти вршиле над демонстрантима, они су одговорили на исти начин и извршили озбиљне нападе на полицију, земљопоседнике и њихове породице.

Како су сукоб и насиље напредовали, покушано је да се постигне споразум између страна који никада није остварен, а синдикални сукоб је остао напет дугим месецима.

филмска прича

Догађај је, поред трагедије коју је представљао, остао присутан међу Аргентинцима наредних генерација због рекреација које су имали и у књижевност као у филмовима.

Аутор и историчар Аргентинац Освалдо Бајер објавио је причу у неколико томова у Лос венгадорес де ла Патагониа трагица, између 1972. и 1974. године.

А 1974. објављен је филм Ла Патагониа ребелде, у којем глуме Федерико Лупи, Ектор Алтерио, Пепе. Сориано и Луис Брандони, према сценарију Ектора Оливере (такође режисера), Фернанда Аиале и њега самог баиер.