Дефиниција воље за моћ

лилен гомез | јун. 2022
Професор филозофије

То су силе које се укрштају, стварајући или раст живих или стагнацију. Дакле, воља за моћ делује сукцесивно тако што обликује и дезинтегрише фигуре онога што постоји. У случају људског бића, воља за моћ се манифестује као а став разигран и креативан трансвалуација од моралне вредности — то јест, континуиране производње нових значења — која је, за Ничеа, отелотворила декаденцију мислио западњачки.

Воља за моћ као тумачење

Са ничеанске тачке гледишта, воља за моћ изгледа повезана са кретање, али не као резултат спољашњег узрока, већ иманентног. У том смислу, за филозофа, не постоје ствари које покрећу спољашње силе, већ поља напетост унутар које се конфигуришу односи моћи који као резултат дају различите догађаји. Сва воља подразумева жељу за влашћу, тако да нема моћи, већ динамичке силе у сталној промени. У том смислу, стварност се стално развија и, суочени с тим, делује воља за моћ стварање интерпретација о свету, које су у спору са другим могућим тумачења. За практичан живот су нам потребна тумачења која нам омогућавају да дамо привремени поредак сталној еволуцији стварности. Оваква тумачења се односе на друге у смислу сила у спору. Као резултат тога, за Ничеа, постоји неодвојиви однос између воље за моћ, тумачења (или перспективизма) и истине, уколико је ова друга схваћен као привремени поредак којим се стварност схвата са одређене тачке гледишта у спору са другим могућим тумачењима, са друге изгледи. Воља за моћ је стога оно што нам омогућава да дамо вредност свету кроз своја тумачења.

Живот и воља за моћ

Воља за моћ је оно што је у основи онога што постоји, као иманентни динамички принцип — то јест, не као снага темељни темељ, на начин коначне истине, али као покретачка сила уроњена у материју која јој, заузврат, даје смисао; па се не би састојао ни од физичке ни од психичке силе. У том смислу, то је оно што одређује односе између стабилности и раста, схваћене као конзервација воље за моћ и повећања моћи, респективно.

Воља за моћ, која се односи на живот, повезана је са његовим растом и ширењем. Живот, из Ничеанске перспективе, не чини суштину метафизике универзална — као што су потврдиле виталистичке струје — то јест, није дефинисана као крајњи темељ, већ је пре специфичан случај воље за моћ. Дакле, живот је непрекидна производња начина живота — наиме, облика онога што постоји, без крајњег темеља — кроз које пролази друштвени, политички и економски оквир. Када воља за моћ, уместо да шири живот, сачува га, она постаје болесна воља за моћ, која тежи ка декаденцији.

Ова теза, заједно са појмом о ултраман схваћен као „надчовек“, коштало је филозофа присвајања његових идеја као дела идеологије националсоцијализма. Међутим, треба напоменути да се појам воље за моћ повезан са експанзијом виталног ни у ком случају не односи на на територијалну експанзију како је предложио Трећи Рајх, чији је пандан била смрт милиона бића људи. Ничеански концептуални оквир се, напротив, односи на виталну праксу која реафирмише живот иу овом смислу, трајно ствара нове форме, за разлику од реафирмације смрти (као што је тхе нацизам).