Концепт у дефиницији АБЦ

лилен гомез | феб. 2022
Професор филозофије

Идеја историјске декаденције

Концепт декаденције као карактеристике историје повезан је са општом теоријом о смислу времена. Обично је ово засновано на концепцији историје – типичном за мислио Западни—као узлазни напредак; тако да, када се овај напредак не верификује под очекиваним параметрима, онда се сматра историјским падом.

Описи периода културног „опадања“ могу се пратити још од античке Грчке, представљени у супротности са идеалом цивилизације. Током средњег века, појам времена као линеарног напретка комбинује се са хришћанском телеолошком концепцијом, која иде од настанка историје у Постанку до коначног суда. Са модерним емпиризмом и позитивизмом, време се мисли у терминима „универзалне историје“, којом су друштва природно уређена ка вишем степену цивилизације. Тако су догађаји који су представљали „регресију” у смислу такве шеме напретка читани као моменти „опадање“ или „пад“ — као што је пад Римског царства — пре него као трансформација услова историјских.

Пропадање цивилизације код Жан-Жака Русоа

Контрактарни филозоф Жан-Жак Русо (1712-1778) био је један од првих аутора који је указао (у својој Расправи о пореклу и основама неједнакости међу људима) да декаденција није била изван цивилизације, уништавајући је споља, већ је садржавала њену клицу из темеља. Западна цивилизација је атрофирала природне способности човека који, рођен слободан, живи окован ланцима наметнутим цивилно друштво.

Друштво, засновано на приватном власништву — које је настало из првобитне преваре — претворило је човека у себично, сујетно биће, чија га је похлепа водила против његових ближњих. Односно, учинило га је декадентним бићем, које је изгубило слободу везујући се за светска добра и потребу за признањем од стране других.

Метафизика као декаденција у делу Фридриха Ничеа

У свом филозофија, Ф. Ниче (1844-1900) иде корак даље од Русоовог почетног ударца и истиче да метафизике вестерн је сам по себи декадентан, у мери у којој је зграда моралне која на њој почива има једину сврху да маскира угњетавање слабих над јакима. Историја мисли на Западу је измислила концептуални оквир, да би успоставила рационалну калкулацију у односу на свет, да би њиме доминирала.

Затим, реч је о мисли, филозофији, метафизици или моралу, чије вежбање угрожава сам живот, јер је то једноставно начин вршења власти над њим. Сходно томе, западњачка мисао постаје декадентна, јер делује на живот увек настојећи да паралише његову будућност како би је имала под контролом и, на тај начин, она умире, постаје болесна.

Декаденција као класни проблем

У делу Георга Лукача (1885-1971), појам опадања се појављује посебно повезан са опадањем друштвена класа што пак имплицира опадање времена које класа одређује у својим културним облицима. Лукач концепт декаденције, дакле, мисли у директној вези са књижевном праксом, као и са теоријом материјализам историјских. Из ове анализе, романтизам Јавља се као први израз књижевне декаденције, у мери у којој преовладава рефлексивност песничког сопства, на начин да је појединац изолован од свог контекста.

Пропадање се поистовећује са падом буржоаске идеологије, њен развој је, у крајњој линији, објективни резултат поделе друштва на класе.

Библиографске референце

- Сестра. (1998) Идеја о паду у западној историји. Барселона, Андрес Бело.

- Салинас, М. (С/Ф) О концепту декаденције у Лукачу. Цхилеан Арцхиве.

- Флеиснер, П. (2007) Рогатих Зигфрида и неверничких чаробница. Поглед на Ничеово одбацивање романтизма и његове похвале Кармен. Тренуци и шансе. Ничеански списи, бр.4-5.