Дефиниција кантовске филозофије

лилен гомез | феб. 2022
Професор филозофије

Кантово интелектуално путовање

На почетку студија на универзитету, Кант се приближава Њутновој доктрини и метафизике Лајбзијан-Вулфов. Оба извора су у својим почецима имала снажан утицај на теме раних списа филозофа. Међутим, то су били извори који су се сукобљавали: нова наука је натерала да се одвоји од метафизике. Тхе наслеђе рационалистичке природе, преко Лајбница и Волфа, противречио Њутновском научном наслеђу.

Кантова опсесија је, дакле, била да пронађе научну основу за метафизику, која би дозволила ригорозно га реструктурирати како би се постигли резултати и зрелост попут оних које постижу физички. Тако је истраживао различите начине усаглашавања обе области, све док није дошао до методолошке формулације проблема о основама знања. Метафизика је морала да следи исти метод који је Њутн увео у област физике, тј. истражити правила по којима се појаве дешавају, али је то морао учинити искуством и алатима науке. геометрија. Резултат таквих формулација ће бити обиман истраживања што ће на крају довести до Критика чистог разума.

Већ од тада Кант успоставља раздвајање између врсте знања својственог науци, тј метафизику и етику истичући да су људске способности које одговарају једном и другом различит. Ми можемо знати захваљујући нашем теоретском факултету, док добро схватамо кроз осећај моралне. Тако је оцртана дистинкција која ће обележити сферу сваке од три Критике: Чисти разум (1781), Практични разум (1788) и Суд (1790).

Буђење из догматског сна

Кант касније добија утицај емпиристичке теорије Дејвида Хјума (1711-1776), за коју у Пролегомени за сву будућу метафизику (1783) потврђује да „пробудио га из догматског сна“, мислећи на метафизику у којој је био обучен као „догматску”. Хјумова анализа принципа узрочности односила је каузални однос на контингентну и субјективну чињеницу, на одређење које ум пројектује на свет. Као резултат тога, не само да је постављен скептичан став према метафизици, већ и озбиљан проблем за науку. емпиријски, будући да, ако узрочне везе нису ништа друго до механизам за удруживање идеја, објективност је била у питању научним.

Кант види проблем који Хјум обележава и настоји да га реши чувањем објективност Њутнове науке, што значи преиспитивање проблема могућности метафизике која га подржава. И, заузврат, како објаснити чисте концепте који потичу а приори у разумевању које нам дозвољава знајући шта је стварно, без позивања на Бога гаранта (као што је Декарт учинио) или на унапред успостављену хармонију (као Лајбниц).

Корперникански окрет

Критика чистог разума ће, дакле, имати за циљ да истражи проблем могућности метафизике, кроз истраживање разума у ​​његовој чистој употреби, независно од искуство. Разум мора да истражује сам себе да би успоставио сопствене границе, тада је то априорно истраживање могућности априорног сазнања. Када Кант програм свог рада описује као „коперникански заокрет”, он се позива на чињеницу да се до тада претпостављало да је наш Знање зависи од предмета, што је довело до неуспеха метафизике, јер се на тај начин ништа не може знати а приори о од њих.

С друге стране, ако претпоставимо да су објекти конституисани нашим концептима, онда можемо знати нешто о њима пре него што нам буду дати у искуству. Са коперниканским заокретом, знање прелази од одређивања објектом ка одређивању структурама трансценденталне субјективности.

Преглед дела кантовског корпуса

поред Критика чистог разума —који се, као што смо видели, фокусира на могућности људског знања—, истичу Критика практичног разума —чије је главно питање испитивање разума у ​​његовој практичној употреби, оно што је повезано са способношћу утврђивања воље и моралних поступака—; тхе Критика пресуде —који истражује димензију разума као посредника између царства законитост неопходна карактеристика природе и обима слободе—и Антропологија прагматично —фокусирани на културну димензију људског бића — сви су релевантни сами за себе.

Сваки од ових радова одговара на четири фундаментална питања која поставља филозофија Кантиан, који одговара различитим областима мислио: шта могу да знам? (Метафизика), шта да радим? (Морал), Шта можемо очекивати? (Филозофија религије), и Шта је човек? (Антропологија).