Дефиниција Аустроугарског царства

У свом замршеном људска Географија, састављен од неколико градова уједињених од стране сила, пронашли смо слабост што је довело до његовог нестанка.

Аустроугарско царство било је политички наследник Аустријског царства, што је резултат политичког компромиса између њих двоје главни популациони ентитети бившег Аустријског царства и воља Хабсбуршке монархије да је одржи домени.

Кључ трансформације Аустријског царства у Аустро-Угарску, са преносом права на Мађаре који је за собом повлачио, био је пораз Аустријске трупе против Пруса у бици код Садове, која је окончала кратки аустријско-пруски рат за хегемонију у процесу уједињења Немачки.

Док је Прусија ово водила, Аустрија се окренула задржавању својих владавина. Потчињени народи (Бохеми, Хрвати, Италијани, Румуни, Пољаци, између осталих осим Мађара) видели су у аустријском поразу од Пруса слабост за Аустрију, а царство је већ претрпело неколико побуна, посебно од стране Мађара, и политичке власти и монархија почеле су да дизајнирају план од реформа.

Ова реформа је конкретизована позивом у такозваном „Компромису“ 1867. године, из којег је рођена дуална монархија са широком аутономијом за Мађарску, укључујући и њен властити парламент.

На тај начин, Аустрија се усредсредила на своје директне домене, остављајући по страни политике немачких држава у које се умешао чекајући да може да води своју будућу унију. Сад кад је Пруска на силу преузела ову улогу, више је волела обновљена Империја која је већ била двострука монархија одржавају стратешки савез са Немачком, што јој је омогућило да се „игра“ на Балкану и да обузда Русију.

„Тројни савез“ који су формирале и царства и Италија 1879. године био је добар пример ове добре политике суживот са својим непосредним суседима и да јој дозволи да интервенише у балканске послове.

Управо би аустроугарско мешање на Балкан упалио фитиљ Првог светског рата.

И, с тим, крај 1918. године Царства. Али немојмо још да предвиђамо догађаје.

Током свог постојања, Аустроугарско царство је било хетероген скуп култура, језика и, чак и "расе" (термин који тражим да усвојим са опрезом, али који су у то време многи видели такав).

Дакле, словенски народи попут Чеха и Словака, или многих балканских поданика Царства, имали су тенденцију да виде Аустријанце и Мађаре као „расни непријатељи“, а у случају Балкана, Србији и, на крају, Русији, као гаранти њиховог будућег постојања у врста из словенске „сфере заједничког просперитета“, ако могу да употребим израз који је Јапан користио 1930-их и 1940-их година да оправда свој освајачки рат у Азији.

Унутрашње тензије Царства искористили би његови непријатељи током Првог светског рата, сврставајући војнике потлачених етничких мањина у њега.

Сва вештачења која су чинила Аустроугарско царство имплодирала би 1918. поразом Централних царстава у Првом светском рату.

Разне националности су добиле своје независност, као што су Чехословачка (држава у којој су коегзистирали Чеси и Словаци), Украјина (краткотрајно Републике Људи западне Украјине), Југославије (или, тачније, онога што ће касније чинити Југославију), Румуније и повратак италијанских и пољских етничких мањина у своје земље, у случају Пољске такође недавно стварање.

Смрћу Аустроугарског царства родила се његова романтична идеализација као покушај суживота између различитих народа. Немојмо се заваравати: била је то група народа, неки покорени, а други привилегованији, уједињени само интересом монархије и доминантне елите, било аустријска или, касније и са постизањем аутономије, и мађарска, као и колаборативне елите са моћи међу народима потчињени.

Фотографије: Фотолиа - Иоссариан6 / Јуулијс

Теме у Аустроугарском царству